Dobar dan!
Доброе утро!
Good morning!
Ovim pozdravima započinje svako jutro u NIS-u. Mi smo kompanija sa više od 11.000 zaposlenih koji dolaze iz dvadesetak zemalja sveta i naši maternji jezici se, prirodno, razlikuju. Međutim, na kraju, svi težimo istom cilju – da radimo uspešno, zajedno učimo i napredujemo, a posle svega toga se zadovoljni vratimo svojim porodicama. Našu različitost ne doživljavamo kao prepreku. Naprotiv, to je naša snaga i prilika da raznovrsnost nacija, kultura i iskustava pretočimo u najbolje prakse.
Ako nas nečemu uči poslovno iskustvo, to je činjenica da su na početku i kraju svakog poslovnog procesa – ljudi. Takođe, upravo su ljudi ono što suštinski čini i određuje jednu kulturu, bilo da je reč o nacionalnoj ili nekoj drugoj vrsti kulture. Tako ni korporativna kultura nije izuzetak. Zbog toga smatram da je već na početku karijere u stranoj državi potrebno što bolje upoznati ljude. Kada sam došla u Srbiju, jedna od prvih stvari koje sam uradila bila je da pročitam knjigu Mome Kapora „Vodič kroz srpski mentalitet“. Ne samo što sam se sjajno zabavila čitajući je, već mi je ova knjiga zaista pomogla da brže upoznam kolege sa kojima sarađujem i njihov način života.
Sa druge strane, ponekad je najbolji način da upoznamo ono što nas razlikuje kada prvo shvatimo šta nam je sve zajedničko. Možda je to i najlakši put da predstavimo posebnosti biznis kulture u Rusiji. Pre svega, svi smo mi ljudi. Na isti ili sličan način se radujemo i tugujemo, volimo da se družimo, putujemo, uživamo u umetnosti i dobroj kuhinji, brinemo o svojoj porodici i prijateljima. Pored toga, srpski i ruski narodi imaju i dodatne sličnosti – naši jezici pripadaju istoj grupi, delimo pravoslavnu tradiciju, imamo isto pismo, gajimo sličnu strast prema sportu, jednako volimo da se družimo…
A kada je reč o razlikama, odmah želim da istaknem da ih doživljavam kao neku vrstu ukusnog začina u našoj svakodnevnoj komunikaciji i saradnji. Možda iz mene samo progovara moj severni hladni Sankt Peterburg, ali čini mi se da ljudi u Rusiji nisu skloni pokazivanju emocija na način na koji to čine ljudi u Srbiji. To smo počeli da učimo i radimo po dolasku ovamo. :) Sa druge strane, začin koji ruska kultura donosi daje nam određenu stabilnost, jasnu strukturu u kojoj se procedure i pravila poštuju pre svega. Na primer, vremenska odrednica sada u Rusiji ima veliku važnost. U Srbiji primećujem da se i dalje pojedini rukovode parolom može, a i ne mora. Ovu razliku najbolje ću ilustrovati primerom iz svakodnevne prakse – koliko dugo ovde pijete kafu? Sigurno već pogađate koliko se vremena na to troši u Rusiji. Upravo tako!
Pored toga, ljudi u Srbiji su opušteniji i čini se da umeju više da uživaju. U Rusiji je sve užurbanije i nismo toliki hedonisti. Verujem da ove razlike dolaze iz posebnosti naših zemalja i istorija. Rusija je velika zemlja po teritoriji koju zauzima i po broju stanovnika i već vekovima je u poziciji da odlučuje i da odlučno doprinosi globalnim tokovima. Takav položaj diktira i potrebu da budemo proaktivni i inovativni, da se ciljevi ostvaruju na vreme, da se radi i stvara pod pritiskom. Sa druge strane, srpska istorija diktirala je drugačiji put razvoja i odnosa prema životu i obavezama. Ali, želim da ponovim – nije reč o nepomirljivim razlikama, već o nečemu što nam daje mogućnost kompromisa između dve kulture i priliku da na tom kompromisu gradimo zajednički uspešni model. I, da se pohvalim, to nam prilično dobro ide od ruke kada je NIS u pitanju.
Kada je, pak, reč o u korporativnoj kulturi u Rusiji, ne treba očekivati dramatične razlike. Na kraju krajeva, i korporativnu kulturu kreiraju isti oni ljudi koji se raduju i tuguju na isti ili sličan način. Ali, kako su detalji ponekad veoma važni, evo par činjenica koje će doprineti boljem razumevaju ruske korporativne kulture. Pre svega treba da znate – iza ozbiljnog izraza lica može da se krije osmeh (opet se vraćamo na moj severni Sankt Peterburg). Takođe, direktan ili konstruktivan feedback ne krije lošu nameru, već samo želju da se posao efikasnije obavlja. Baš kao što ni povišeni ton u Srbiji ne znači obavezno svađu, niti se treba čuditi ako se napeta atmosfera sa poslovnog sastanka brzo pretvori u prijatnu kafu u kafiću pored kancelarije. Ovo su više nego korisni saveti i da sam u mogućnosti da se vratim u prošlost i trenutak kada sam počela da radim u Srbiji, najpre bih sebi ukazala na te stvari.
Šta ove razlike znače za inostrane kandidate za posao u Rusiji? To već dosta zavisi od ličnih interesovanja, pokretača i ambicija. Nikako nisu presudni jezik kojim govore ili kultura u kojoj su odrastali. Istini za volju, bilo bi poželjno da imaju barem osnovno poznavanje ruskog jezika kako bi mogli da bolje shvate sredinu u koju dolaze i emocije koje u njoj preovladavaju. Isto tako, bilo bi od koristi upoznati kulturu, ne kompanije, već naroda. Upoznavanje ljudi i običaja može biti značajno na više nivoa – ne samo od interakcije sa običnim ljudima, što olakšava svakodnevni život, već i za razumevanje reakcija menadžera i kolega, što sigurno doprinosi razvoju karijere. Na primer, Rusi ne unose previše emocija u posao, već su direktniji i naviknuti da ostvaruju rezultate pod pritiskom. U Srbiji se na taj način ne može doći do uspeha. Takođe, timovi su emotivno povezaniji u Srbiji, nego što je to slučaj u Rusiji. Ovde ljudi učestvuju u značajnim porodičnim događajima svojih kolega. Kao primer, pomenimo samo vašu slavu koja se ne obeležava u Rusiji. Rekla bih da su ljudi u Srbiji, kada je reč o poslu, baš kao i u sportu, pravi timski igrači, a poznato je kakve uspehe ostvarujete u kolektivnom sportovima. To zajedništvo svakako doprinosi kreiranju pozitivne atmosfere u timu, što je takođe značajno za dostizanje dobrih rezultata. Pored toga, rekla bih da zaposleni u Srbiji bolje prate instrukcije rukovodilaca nego kolege u Rusiji. U mojoj zemlji zaposleni umeju da „daju lični pečat zadatku“, pa to vodi opsežnijim proverama od strane menadžera ili ume da odvede zadatak u neočekivanom pravcu. Takođe, ljudi u Srbiji gaje i iskazuju mnogo strasti za sve što rade, pa se to odnosi i na posao. Pored toga, izuzetno su snalažljivi, imaju dobru moć improvizacije i jaku emocionalnu inteligenciju.
U Srbiji zaposleni često daju prednost statusu koji određena pozicija nosi. Sa druge strane, u Rusiji je status važan, ali je zarada ipak bitnija od naziva pozicije. Kada je reč o odnosu menadžera i zaposlenih, on jednim delom zavisi od matične kompanije, ali je suštinski stvar u odnosima između ljudi i tu nema velikih razlika u korporativnim kulturama. Međutim, razlika postoji u načinu na koji se stiče poverenje. Dok se na Zapadu to, pre svega, radi obavljanjem zadataka i ostvarenjem zacrtanih ciljeva, u Rusiji je često važan lični kontakt kako bi se uspostavio odnos međusobnog poverenja. Prijateljstvo, partnerstvo i poverenje od velikog su značaja za poslovni svet u Rusiji. Zanimljivo je ovde navesti poređenje po kom su poslovni ljudi na Zapadu kao mango, a u Rusiji poput kokosa – zapadnjaci izgledaju „mekano“ spolja, a iznutra su veoma čvrsti, dok su Rusi njihova suprotnost – spolja izgledaju čvrsto, ali su zapravo mnogo prijemčiviji, nego što izgledaju. Takođe, mnogi menadžeri navode da Rusi imaju veliku energiju i skrivene emocionalne rezerve, što im omogućava da se brzo prilagode i budu inovativni. Uz to, zaposleni u Rusiji su mahom fleksibilni i kreativni, što im je od velike pomoći kada je potrebno raditi pod pritiskom i brzo doći do rezultata. Pozitivno je i to što su Rusi uglavnom agilni, radoznali, spremni da uče i ne plaše se novih stvari. Sa druge strane, pojedini Rusi, posebno oni srednjih godina, mnogo manje rade na takozvanom „networking-u“ i manje uživaju u kratkim svakodnevnim razgovorima sa kolegama, nego zaposleni na Zapadu, pa i to može doprineti utisku o Rusima kao hladnim i nepristupačnim. Ali, kako kaže „teorija kokosa“, iznutra je vredan sadržaj.
Na kraju, nadam se da će ovaj tekst doprineti boljem razumevanju korporativne kulture u Rusiji. Ali, ono što treba da znamo je da ponekad ima mnogo različitosti, čak i u sličnostima. :) Zamislite samo koliko to otvara prostora za učenje, lični i profesionalni razvoj. A u današnjem svetu, koji nazivamo i društvom znanja, učenje je jedini put koji vodi napred.
