Kulturni diverzitet kao potencijal za razvoj

Različit pogled na ono što je „ja“ u različitim kulturama, kulturološki okvir u kojem odrastamo, kao i sistem normi i vrednosti, kroz proces socijalizacije uspešno oblikuju ličnost i utiču na naše ponašanje. Odrastajući u određenoj sredini, mi sebe već vidimo na određeni način, što u praksi podrazumeva biti „određeni tip osobe“, čime potvrđujemo pripadnost određenoj kulturi.

Identifikacija osobe kao pripadnika određene grupe podrazumeva interpretaciju i evaluaciju kroz standarde koji su svojstveni toj grupi. Pripadnici žele da budu prepoznati na taj način i, na osnovu toga, izražavaju svoje slaganje i svoju pripadnost. Po antropologu Benedict Andersonu, nacija je imaginarna zajednica ‒ imaginarna jer, iako ne znamo većinu pripadnika svoje nacije, u nama postoji slika zajednice. 

Nacija je imaginarna zajednica – imaginarna jer, i uprkos klasnim razlikama u društvu, mi pripadnike svoje nacije doživljavamo jedinstveno.

Već na nivou osnovne razlike između kolektivističkih i individualističkih društava, možemo videti potpuno drugačiji referentni okvir gde se kod prvih u misli očitava razmišljanje i potreba kolektiva. Sreća je sreća ukoliko je u funkciji zadovoljenja potreba veće grupe. Kod pripadnika individualističkih društava celokupni fokus je na individui, njenim potrebama, njenom jedinstvenom poimanju sveta i njenoj jedinstvenoj sreći. „Budi ono što jesi“ predstavlja ideal, a jedina socijalna obaveza svakog je da živi u skladu sa sopstvenim vrednostima. Što se dublje bavimo razlikama, utoliko su one finije da bi, konačno, postale individualne.

U stranoj zemlji ćemo, pre svega, nastojati da se povežemo sa pripadnicima svoje nacije i prirodno je da susreti sa drugim kulturama u početku oslikavaju njihove razlike. Iskustvo koje pojedinac doživljava kada se preseli u drugu zemlju predstavlja izazov prilagođavanja; ovo iskustvo je neizbežno i utoliko izraženije što su razlike između različitih kultura veće. Takođe, problemi prilagođavanja će biti veći ukoliko je kulturološki okvir u kojem živimo dublje oblikovao naše predstave o svetu. U naučnoj literaturi se govori o tri faze „kulturološkog šoka“:

▪ Faza medenog meseca: fascinirani smo novim i idealizujemo sve što je novo i drugačije u drugoj kulturi;

▪ Faza pregovaranja: nakon početnog uzbuđenja i fasciniranosti, kulturološke razlike postaju očigledne – ova faza je praćena kritičkim stavom prema tuđoj kulturi i često je praćena i depresijom;

▪ Faza prilagođavanja: osoba prihvata običaje druge kulture, zna šta da očekuje u većini situacija i ponovo funkcioniše veoma dobro.

Neki ljudi se, nažalost, nikad ne prilagode i ostanu da žive u izolaciji u drugoj zemlji, dok se drugi u potpunosti integrišu, gubeći originalni identitet. Treća grupa ljudi bi bili kosmopoliti koji su usvojili aspekte kulture koje su ocenili kao pozitivne, a sačuvali neke od svojih osobenih karakteristika. Razumljivo je da svako prilagođavanje predstavlja svojevrsni psihološki izazov, a zanimljivo je da postoji i tzv. „obrnuti kulturološki šok“ koji se očitava u problemima readaptacije na primarnu kulturu nakon povratka. Verovatno će svi koji su imali priliku da žive u inostranstvu moći da posvedoče da se, po povratku u svoju zemlju, više ne poistovećuju u potpunosti sa svojom primarnom kulturom.

Iskustvo prilagođavanja na drugu kulturu je, istovremeno, i katalizator promene i predstavlja potencijal za razvoj pojedinca. Izloženost drugim kulturama nam obezbeđuje jednu internacionalnu paradigmu koja suštinski znači širinu razumevanja drugih, a ovo pak ima izuzetno pozitivne implikacije na razvoj pojedinca i na njegove interakcije sa drugim ljudima. Ovo nas u praksi odvlači od pristupa drugima kroz stereotipe u čijoj su osnovi simplifikacija i generalizacija. Kroz umnožavanje internacionalnih iskustava mi sve više shvatamo da su načini poimanja sveta različiti i menjamo paradigmu od „biti u pravu“ u „razumeti“.

Razvoj pojedinca nikad nije linearan niti je pasivan proces umnožavanja znanja. Razvoj nije stanje koje treba dostići, već predstavlja aktivan proces konstrukcije i osmišljavanja stvarnosti. Time i proces prilagođavanja traje dok traje ljudski život jer se i čovek i njegova sredina konstantno menjaju.