Kada pričam o temi studentskih organizacija, uvek volim da se vratim na sam početak i da hronološki prođem svoj celokupan put, pogotovo ukoliko je tema upravo kao što je ova - gde je potrebno objasniti balans, stoga smatram da je moja „istorija“ idealan način za dočaravanje istog.
Prvo što bih želeo da pomenem, a verujem da je česta nedoumica svih koji su skeptični po ovim pitanjima, lično nikada nisam bio „zaljubljen“ u celu priču oko organizacija, niti mi je to bilo nešto za šta sam živeo i što mi je bila jedina preokupacija i prioritet u životu. Iako sam trenutno predsednik studentske organizacije ESTIEM, pa možda deluje i kontradiktorno, smatram da nije potrebno biti totalno predan organizaciji kako bi sa uspehom bio i radio u njoj. Tako da ukoliko je bilo ko zabrinut da ne poseduje dovoljnu količinu ljubavi ka studentskom aktivizmu, ne mora da brine, dovoljna je ta inicijalna kapisla interesovanja, a kasnije će sve samo doći na svoje mesto. Nakon ovog uobičajnog stereotipa da su ljudi iz organizacije neko kome je znak jednakosti između života i organizacije, druga predrasuda je ona koja isti taj znak jednakost stavlja između fakulteta i organizacije. Ovo takođe nije istina, jer je sve stvar balansa, koji isključivo zavisi od osobe. Kako ću ovo detaljnije objasniti kroz onu hronologiju koju sam prethodno pominjao, ukratko, daću samo svoj primer kao osobe koja je u velikoj meri bila aktivirana oko brojnih aktivnosti studentskih organizacija kroz svoje studiranje, a opet, završio sam osnovne studije u roku (uvek bio na budžetu), sa solidnim prosekom i upisao master akademske studije na budžet.
Ali, da se vratim na svoju studentsku biografiju. Upisao sam FON 2016. godine, smer Menadžment i organizacija. Pored svih tih štandova na Open-day-u, entuzijazma predstavnika organizacija za istim dok promovišu svoje organizacije, meni je jedino prolazilo kroz glavu kako je to sve uzaludan trud, gubljenje vremena, izgovor za neuspehe na fakultetu i dečija igra koju preozbiljno shvataju. U toj misli mi je protekla cela prva godina, a onda početkom druge godine, više na nagovor bliskih kolega koji su se prijavili za ulazak u neku od organizacija, kao i nekih starijih kolega koje sam poznavao koji su već bili na nekim pozicijama u organizacijama, odlučujem ipak da se prijavim, ali najpre iz nekog poštovanja prema njima nego što sam to zaista želeo. Glavni momenat kao i preokret u mom razmišljanju nakon celog ulaska i rada je Case Study Show 2018, koji je najveći projekat ovakvog karaktera na Beogradskom univerzitetu.
Zbog same prirode projekta bio sam vrlo angažovan, pogotovo tokom trajanja januarskog i februarskog ispitnog roka, jer je sam projekat početkom marta, gde sam sebi više puta postavljao pitanje da li ću sve postići, i da li je to vredno potencijalne žrtve nekih ispita? Ono što se desilo bilo je upravo suprotno. U toj salvi nadolazećih obaveza, što oko fakulteta, što oko organizacije, moje organizacione sposobnosti su nesvesno rasle. Svoje dane sam organizovao kao da je u pitanju poslovna agenda, a ne samo običan dan, tako da sam na ovaj način sve postizao, i još mi je ostajalo slobodnog vremena. Kada se sve završilo, postao sam polako svestan, koliko čovek zapravo dobro funkcioniše kada ima obaveze u organizacionom smislu. Tako da sa sigurnošću mogu reći da ne postoji problem oko kvantiteta obaveza.
Sa druge strane, kao negativan primer, volim da navedem sebe sa kraja treće godine, kada sam odlučio da tokom leta napravim pauzu što se tiče organizacija. Iako sam imao samo dva ispita za dva završna roka u godini, desilo se to da sam na kraju jedva položio samo jedan i time „za dlaku“ izbegao ispadanje sa budzeta. Da li su ovome doprinele obaveze u organziaciji? Ne, jer ih nije bilo. Tada sam potvrdio svoju teoriju, a to je da čovek mnogo bolje organizuje svoje vreme kad je ono popunjeno, odnosno kada ima obaveze, nego kada u velikoj većini preovladava slobodno vreme (ne pričam o odmoru već o vremenu kada treba nešto da završite, a imate više slobodnog vremena nego obaveza). To je rezultiralo da jače nego ikada zapnem u organizacijama u sledećoj godini, tako da sam postao potpredsednik za aktivnosti, tj. član izvršnog odbora, jednog od najvećih organa organizacije, a na samom kraju te godine utvrdilo se ponovo tačno, jer sam i pored tog dodatnog ispita, sve završio na vreme i diplomirao u roku.
Budući da nisam pristalica pristupa gde bih navodio neke stavke koje treba uraditi da bi se ostvario taj balans, tipa pravljenje to-do lista, pravljenje dobre organizacije... jer, to su već sve dobro poznate stvari, lično verujem u praktičan pristup. Najpraktičnije što ja ovim putem mogu je dati prikaz primera, kao što je ovaj moj lični. Smatram iz svog iskustva, može se jasno videti kako ne postoji ta preopterećenost obavezama, a da je ključ balansa upravo u samim obavezama. Nesvesno, u većoj ili manjoj meri, počećete ozbiljnije da pristupate organizaciji sopstvenog vremena. Pored toga što će vam ovo olakšati svakodnevno funkcionisanje, naučićete jednu važnu lekciju potrebnu u svakoj sferi poslovanja, a to je taj čuveni time management. Te lekcije su ono što je promenilo moje razmišljanje o organizacijama i studentskom aktivizmu, i omogućilo mi da to posmatram iz potpuno nove perspektive. Prizma kroz koju ja gledam, i kroz koje sve druge savetujem da gledaju na studentske organizacije, jeste prizma stalnog napredovanja, pored toga naravno i druženja, a te stvari, i ako možda nećete biti svesni da su tu, kada na kraju podvučete crtu, videćete da ste postali bogatiji za jedno novo iskustvo.
Jednostavno, balans je moguć i vrlo lako ostvariv (neretko i nesvesno), obaveza nema previše, a sve je u vašoj glavi, odnosno, pitanje je da li vi to želite ili ne.
